Aleksandar (10) nema ni struju, ni vodu, uči pod svijećom, kupa se u zahrđalom, a na sve to još i kaže “nemam pravo da se žalim”

Ni to što mu je kuća bez struje i vode, što gazi po podovima bez podloge, što uči pod svijetlom voštanice, što mu kroz sobu šibaju vjetrovi, što nema čime i s kim da se igra… Ni poljski WC, ništa za njega nije toliki problem koliki je kupanje u loncu.

Lako bi i to podieo da onaj stari lonac, u koji mora da čučne da bi se oprao, nije truo, pa hrđa na kojoj stoji grebe noge dječaku. U istoj posudi u kojoj se Aleksandar kupa, njegova majka, oboljela od reumatskog artritisa, pere veš, piše “Blic“.

– Prije neki dan, dok je prala moju odeću, ruke su joj pobiljele i ukočile se u hladnoj vodi – priča dječak.

Ako išta valja u domu Milića, u selu Drežnik kod Užica, jeste to što u njemu tročlana porodica živi u ljubavi i slozi, i što je kuća mala pa se lako zagrije. Aleksandar i njegovi roditelji Snežana i Bogosav žive u tjeskobnih 35 kvadrata u kojima je skoro sve staro, propalo i pokvareno, u kojima se sve raspada.

– Iznad svega bih volio da imam kupatilo, da se kupam kao i sva druga djeca, da ne čučim više u onom loncu. Tata kaže da je nemoguće da u staroj kući napravimo kupatilo, i da ću ga imati onog dana kada završimo novu kuću. Samo ne zna da mi kaže kada ćemo to dočekati. A i od kog novca da je završimo i opremimo jer su i mama i tata nezaposleni – kao veliki se jada Aleksandar.

Milići preživljavaju nadničeći. Bogosav jedva dočeka kada ga neko iz Drežnika ili okolnih sela pozove da radi, ne libi se nijednog posla, bilo da kopa kanale ili čisti tuđe štale. Pitanje je do kada će i to moći jer ga izdaje vid. Snežana ide u nadnicu kad joj zdravlje dozvoli. Korisnici su jednokratne novčane pomoći, od Centra za socijalni rad u Užicu s vremena na vrijeme dobiju po 3.000 dinara, a od Crvenog krsta paket namirnica. Imaju deset ari malina koje uglavnom bere Aleksandar, jer mu u sezoni berbe roditelji težak dinar zarađuju na tuđim imanjima. Njihova zemlja je posna, nije za poljoprivredu.

– Struju nemamo sedam godina, isključena nam je zbog dugova. Uz pomoć grada Užica i Centra za socijalni rad dug je nedavno namiren, ali nedostaje nam novac za priključak. Nabavili smo agregat da s vremena na vrijeme razbijemo mrak u kući. Vodu imamo na česmi u dvorištu, ali ne u kući. Nemoguće ju je uvesti – pričaju Milići.

Tik uz staru kuću, izgrađenu sredinom pedesetih, Aleksandrov deda i otac su ozidali novu kuću još 1983. Prije 20 godina Bogosav ju je stavio pod krov i tu stao.

– Sanjam da se uselim u novu kuću. Prvo bih zavrljačio u smeće onaj prokleti lonac i uletio u kupatilo, da se okupam ko čovek u pravoj kadi. Vodom iz bojlera, ne onom koju mama greje na šporetu. Pa ću onda da upalim svijetlo i pod njim natenane napišem domaći zadatak. I sad ponekad učim pod svijetlom sijalice, ali pod žurbom jer agregat mnogo troši pa moramo da ga isključimo. Onda obaveze za školu završavam pod žiškom svijeće – otkriva nam svoje snove dječak iz okoline Užica.

Od stoke Milići imaju samo jednu svinju. I ona će ubrzo pod nož jer porodica mora da se prehrani. Opet, životinje traže brigu, a ko će da ih gleda kad Bogosav ode u nadnicu, Aleksandar u školu, a Snežani bolest ne dozvoljava da ih namiruje.

Prije neku noć je dječaku bilo hladno u starom krevetu kad truli prozor nije mogao da zaustavi vjetar koji je fijukao Drežnikom. Ujutru mu se nije mililo da se umije studenom vodom u dvorištu. Prije nego što je otišao u nadnicu, otac je morao da odledi smrznutu česmu. Stara kuća u kojoj Aleksandar živi nema fasadu, njene odaje štiti samo omalterisana cigla. Podovi kuće su go beton prekriven prastarim tepisima. Zidovi su ispucali i popravke im nema. Ormari u Aleksandrovom sobičku su krivi i razvaljeni. Na policama dječakove igračke, ali sve odavno polomljene i neispravne.

– Nisam gladan, nikada, mada bih volio kada bi roditelji mogli da mi kupe malo više slatkiša. Imam da se obučem i obujem, nekad zahvaljujući mami i tati koji mi kupe novo, nekad rođacima koji mi poklone nešto što je njima omanjalo. Ne trpim ja, trpe moji tata i mama. Ne sjećam se kada su se oni ponovili. Zato od njih ne mogu da tražim da mi kupe kompjuter, radni sto, nove patike, nameštaj, igračke, tepih, krevet, sve ono što moji drugari imaju – zrelo razmišlja desetogodišnjak.

Loptu je probušio. Dečja gitara na kojoj je volio da svira je polomljena. Bicikl mu je pokvaren. Uvijek mu zafali školskog pribora. Hvali se Aleksandar polovnim telefonom koji mu je poklonio komšija da se, kad autobusom stigne do dva kilometra udaljene škole, javi roditeljima. Sa drugom djecom se druži samo u školi jer u zaseoku u kom živi nema njegovih vršnjaka.

– Nemam pravo da se žalim. Moja majka je imala mnogo teže djetinjstvo od mene. Nju i njenih šestoro braće i sestara je njihova majka ostavila. Mama je odrasla u domu za nezbrinutu djecu. Imala je struju i vodu, nikad joj nije bilo hladno, ali nije imala maminu i tatinu ljubav kao ja – kaže Aleksandar.

Kako da pomognete

Svi ljudi dobre volje koji žele da pomognu djeci mogu da pošalju SMS na humanitarni broj 2552 ili da uplate sredstva na dinarski tekući račun “Blic fondacije”: 2750010221949709 90 ili na devizne račune 10221949724 45 – za uplate u evrima; 10221949711 84 – za uplate u švajcarskim francima i 10221949717 66 – za uplate u dolarima, OTP Banka Srbija, a.d. Beograd.


{$excerpt:n}